Kako se izboriti s osećajem da uvek želite “nešto više”

Zadovoljna sam svojim životom. Zahvalna na svemu što me okružuje. Naravno, uvek postoji nešto što nije savršeno i moglo bi biti bolje ili drugačije, ali suštinski, kada se “odmaknem” i sagledam kompletnu sliku — zadovoljna sam.

Kako da ne budem? Živim sa ljudima koje beskrajno volim. Uživam u svakom zajedničkom trenutku. Čak i u onima koji ne liče na nekakvu porodičnu bajku, kada se svađamo, kada ih kritikujem ili se brinem za njih, i tada sam srećna što delim s njima vreme i prostor, što mogu da ih zagrlim, i ponosna sam kada me pitaju za savet, i svesna sam da me oni najbolje razumeju i najviše cene.

I roditelji su tu, blizu, mogu da ih zvrcnem i skoknem do njih kad god poželim. I prijatelji na koje možemo uvek da računamo.

I radim lep posao, zahvaljujući kojem stalno učim nešto novo, koji mi donosi zanimiljva poznanstva i putovanja koja otvaraju nove vidike.

I stižem da se bavim i ponekim hobijem, pronađem vremena za maženje sa psom, za šetnje u prirodi, jogu, pevanje, svirke, knjige koje gomilam na sve strane, dobre filmove, “višenje” na internetu, društvene mreže, kuvanje, fotografiju…

Pa kako da ne budem zadovoljna?

I, zaista, jesam, ali ipak, stalno osećam da mora da postoji nešto više što me čeka. To je kao neki trn koji me stalno bocka i ne da mi mira. Nešto više. Šta tačno? Nešto. Ne znam šta.

Zar nije čudno to osećanje želje za nečim višim, nejasnim, maglovitim, nedefinisanim? Zašto jednostavno ne možemo biti zadovoljni. Tačka, kraj rečenice. Bez nekog “ali” ili “kad bi”.

Bez tog neizdrža zbog kojeg  gubiš fokus usred bioskopske projekcije i, umesto da uživaš u filmu, projekcije praviš u svojoj glavi — smišljaš planove za koje ni sama ne znaš kuda vode.  Nemira koji te, dok spavaš, žulja kao zrno graška ispod dvanaest najmekših perjanih dušeka i opominje da ne smeš da se opustiš. Ne smeš tek tako, zadovoljno, da otploviš u carstvo snova. Moraš biti spremna da uhvatiš to nešto više čim se pojavi.

Zašto sve ovo pišem?

Zato što mislim da sam shvatila u čemu je suština te težnje za nečim višim, a sigurna sam da ona nije samo moja, već da je opšteljudska, utkana duboko u psihu čoveka. Verujem da i vi, koji ste izdvojili vreme da ovo pročitate (i hvala vam na tome) imate problem sa sličnim osećanjem.

Ne, ne kažem da sam se otarasila tog osećanja, samo sam pokušala da ga racionalizujem. Otprilike ovako:

Želeti više je poput motora koji nas gura napred. Tera nas da učimo, da se pitamo, istražujemo, sanjarimo, nadamo se… Da nije te želje, verovatno bismo se zadovoljili sa bilo čime, sa meh, ne bismo težili ka tome da budemo sjajno. Kada želimo višene odustajemo od svojih snova. Pa i onda kada nailazimo na slepe ulice, kada se potpuno izgubimo u sopstvenom životu ili se zaglavimo u blatu, to želim više natera nas da krenemo dalje.

I, na kraju, želeti više ne znači biti nezadovoljan životom kakav trenutno jeste. I te kako možemo biti zahvalni na svemu što nas okružuje i istovremeno otvoriti četvoro očiju za nove prilike i mogućnosti. I nema veze što nemamo pojma šta to tačno tražimo, šta je to nešto više. Zašto ne bismo jednostavno dopustili da nas život iznenadi?

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s