Najvažnija lekcija o šećeru koju moramo naučiti

brooke-lark-230140
Foto: Brooke Lark/unsplash.com

Šećer. Sastojak naših omiljenih jela – daje onaj savršeni ukus čokoladi, sladoledu, palačinkama, soku od narandže… Mnogi od nas ga toliko vole da nam ne predstavlja problem da se odreknemo kompletnog obroka, samo da bismo uživali u desertu. “Ma, hajde, poješću ovo parče torte, pa neću večerati. Tako neću preterati s kalorijama.” Da li vam je blizak taj način razmišljanja? Međutim, takvo kalkulisanje može biti kobno za naše zdravlje jer, suprotno onome što su nas učili (→ a to zvuči otprilike ovako: “Kod mršavljenja računica je jednostavna, morate potrošiti više kalorija nego što ste uneli”) – NIJE SVAKA KALORIJA ISTA! Ovo je tvrdnja dr Roberta Lustiga, koji za nju ima i naučne dokaze.

Dr Robert LustigDr Robert Lustig je profesor pedijatrije na odeljenju za endokrinologiju Univerziteta u San Francisku. Specijalista je za neuroendokrinologiju i probleme gojaznosti kod dece. Poznat je po govorima u kojima upozorava na štetan uticaj šećera na ljudski organizam i autor je nekoliko knjiga. Video (sa srpskim titlom) koji je postao viralan i učinio ga poznatim možete pogledati ovde.

Nedavno sam imala sreću da slušam predavanje dr Lustiga u organizaciji Centra dr Gifing. Tema predavanja: Kako najlakše pojesti sopstveno zdravlje, odnosno, kako da to ne učinimo 🙂 Dr Lustig je govorio o metaboličkom sindromu i uticaju šećera u ishrani na pojavu dijabetesa. Kompletno predavanje, održano u dva termina, od prvog do poslednjeg trenutka obilovalo je mnoštvom za mene novih i zanimljivih informacija, majstorski prezentovanih. Zapravo, mogu ga opisati kao niz “a-ha!” momenata.  Ipak, izdvajam samo jedan deo priče, jer mi se čini da nam, iako znamo da je višak šećera u ishrani opasan, ipak nedostaju jasni odgovori na pitanja: Zbog čega je tačno šećer opasan? Šta je to što on “radi” u organizmu? I postoji li ipak način da uživamo u slatkom ukusu, a da ne ugrožavamo sopstveno zdravlje?

Dva lica šećera: Ko je tu dobar, a ko loš momak (zapravo, devojka)

Šećer – saharoza –  sastoji se od dve molekule – glukoze i fruktoze, započinje objašnjenje dr Robert Lustig.

Glukoza je “energija života”. Svakoj živoj ćeliji na ovoj planeti glukoza je potrebna da joj da energiju. Glukoza je toliko važna da će je organizam, ukoliko je ne unesemo hranom, sam stvoriti. Na primer, na Severnom polu, gde biljke ne uspevaju, Eskimi su se vekovima hranili kitovim mesom i mašću – dakle, proteinima i mastima. Njihova ishrana u potpunosti je isključivala ugljene hidrate, međutim, Eskimi su ipak imali normalan nivo glukoze. Kako? Zahvaljujući glukoneogenezi, procesu pretvaranja masti u glukozu, koji se odvija u jetri.

Glukoza je zapravo skrob. Tačnije, ono od čega je skrob napravljen. Hleb, pirinač, testenina, krompir, pasulj, sočivo, kinoja… Sve su te namirnice po svom sastavu glukoza.

(Pre nego što nastavimo, potrebno nam je malo predznanje: šećer je opasan za naš organizam jer se metaboliše u jetri, prolazeći pri tom kroz proces koji je gotovo identičan metabolizmu alkohola.

Okej, sada možemo da nastavimo.)

Kada konzumiramo glukozu (na primer, krišku belog hleba) samo 20 procenata glukoze metabolisaće se u jetri. Osamdeset posto završiće u drugim organima jer je apsolutno svakoj ćeliji tela potrebna glukoza kao izvor energije. Zato je glukoza – dobar momak. Tačnije, dobra devojka 🙂 Naš organizam s njom lako izlazi na kraj.

Ono što pravi problem u našem organizmu jeste kombinacija glukoze i fruktoze – a time naša ishrana obiluje: šećer, voćni ili gazirani sokovi, sve vrste konditorskih proizvoda, šećerni sirupi…

Šećer je kombinacija jedne molekule glukoze i jedne molekule fruktoze. A fruktoza nije glukoza. Fruktoza je slatka i razlog zbog kojeg toliko žudimo za šećerom. Ona je taj adiktivni element, zbog kojeg postajemo zavisni od šećera. Dakle, fruktoza je “loša devojka”.

Fruktozu ne metabolišu drugi organi u telu – samo jetra može s njom da izađe na kraj. Kada konzumiramo šećer, 20 posto glukoze odlazi u jetru,  ali zato 100 posto fruktoze. Dakle, fruktoza tera našu jetru da radi punom parom, i veoma lako može da je preoptereti.

Ukoliko preopteretimo jetru, jer ona može da preradi samo određenu količinu fruktoze, sav višak fruktoze pretvoriće se u masnoću. Taj proces se zove de novo lipogeneza. Šta se dešava prilikom tog procesa? Šećer se zapravo pretvara u mast.

Šta će se dalje desiti? Ili će jetra otpustiti masnoću u krvotok, to će podići nivo triglicerida (rizik za srčana oboljenja i gojaznost), ili će masnoća ostati uskladištena u jetri.

Skladištenje masnoće u jetri dovodi do oboljenja masne jetre. Pankreas će morati da proizvodi dodatni insulin kako bi jetra obavljala svoju funkciju. Zbog toga se podiže nivo inuslina. To dovodi do nagomilavanja klograma a insulin blokira jedan drugi hormon — leptin, koji je zadužen da mozgu pošalje poruku da smo siti. Dakle, imaćemo utisak da smo uvek gladni i da treba da jedemo još. Tako upadamo u začarani krug u kojem sve više jedemo a to nas čini sve bolesnijim dok ujedno izaziva želju da jedemo još više.

Fruktoza je hronični otrov za jetru, iz istog razloga iz kojeg je i alkohol – metaboliše se na isti način. Jedina razlika jeste što u metabolizmu alkohola učestvuje i mozak, pa dolazi do opijenosti, čega nema pri metabolizmu fruktoze. Ali sve ostalo što fruktoza radi u organizmu je isto”, kaže dr Lustig.

Vlakna: “Protivotrov” za šećer

Ipak, nije nužno da sve vrste šećera zauvek precrtamo iz svog života. Postoji jedna olakšavajuća okolnost.

Postoji način da konzumacija glukoze i fruktoze bude bezbedna za naš organizam. Radi se o kombinaciji glukoze i fruktoze sa vlaknima. Jednostavnije rečeno, u pitanju je voće.

Postoje dve vrste vlakana: rastvorljiva i nerastvorljiva. Rastvorljiva vlakna su npr. pektin, koji daje lepljivost i teksturu džemu, a nerastvorljiva je celuloza. Našem organizmu potrebne su obe vrste, a obe postoje u voću.

Kada jedemo voće, nerastvorljiva vlakna stvaraju neku vrstu mreže unutar našeg digestivnog trakta. Zatim rastvorljiva vlakna popunjavaju praznine u mreži, objašnjava dr Lustig.

Rezultat je neka vrsta gela koja prekriva digestivni trakt i predstavlja barijeru koja ne dozvoljava da apsorbujemo sav šećer odjednom. On će se apsorbovati polako, što će olakšati posao jetri te sprečiti stvaranje masnoće u njoj.

A priča o vlaknima tek postaje cool: kada jedemo vlakna, ona hrane naš mikrobiom. Dakle, ne apsorbujemo šećer za sopstvene potrebe ili za skladištenje, već ga prepuštamo mikroorganizmima u svojim crevima.

“Uz to, s obzirom na to da u kombinaciji s vlaknima šećer ne apsorbujemo brzo, on će dospeti dalje na svom putu kroz creva. A postoji nešto što se nalazi u drugom delu creva, a ne postoji u prvom –  mikroorganizmi. Mikrobiom. Te bakterije iz creva moraju da jedu da bi živele”, objašnjava dr Lustig.

Kada jedemo hranu bogatu vlaknima, bakterije dobijaju više nutrijenata. A to dozvoljava kolonijama dobrih bakterija da rastu, što znači da one pojedu šećere umesto da ih apsorbuje naš organizam.

Dakle, iako smo – kada smo pojeli voće, uneli šećer, on nije zapravo dospeo do naših ćelija, već su ga iskoristile bakterije. To je dobra stvar.

Dakle, da sumiramo, vlakna su “protivotrov” za šećere. Ona su razlog zašto je potrvrdan odgovor na pitanje: “Smem li da jedem voće, čak i ako izbegavam šećere?” Doduše, postoji i izuzetak od ovog pravila a to je u slučajevima kada su se u našem probavnom traktu nastanile loše bakterije i gljivice, poput ešerihije koli ili kandide, koje svakako ne želimo dodatno da hranimo. To je razlog iz kojeg se, kao deo terapije protiv ovih mirkoorganizama, preporučuju dijete koje isljučuju sve slatkiše, pa i voće.

Dakle, konzumacija voća, kada smo zdravi, korisna je za naš organizam. Međutim, oprez, to ne važi i za voćne sokove, čak i one ceđene, za koje obično mislimo da su veoma zdravi! Jer, zapravo, problem nastaje kada voću oduzmemo vlakna i ostavimo samo šećer.

Zahvaljujući vlaknima iz voća, povrća i nerafinisanih žitarica, možemo slobodno reći da nisu sve kalorije iste. One koje dolaze u paketu s vlaknima mnogo su bolje od onih koje stižu same.

Da rezimiramo, kada je u pitanju zdrava, uravnotežena ishrana, ne može se primeniti matematička formula: broj unetih kalorija treba da jednak broju potrošenih kalorija. Setite se lekcije koju smo upravo naučili: kada konzumiramo hranu bogatu vlaknima, iako smo uneli kalorije, nećemo ih sve apsorbovati.

I za kraj, neko iz publike postavio je dr Lustigu pitanje da li to znači da baš nikada ne smemo da pojedemo desert. “Desert?”, odgovorio je on kroz osmeh. “Ja sam prvi za desert. Ali, jednom nedeljno.”

Dakle, kada je o šećeru reč, našem organizmu će prijati da se zasladimo voćkom, kojom ćemo pored fruktoze uneti i vlakna, a jednom nedeljno tolerisaće nam i čistu fruktozu iz omiljenog deserta. Sve više od toga preopterećuje jetru i vodi nas putem ka metaboličkom sindromu, predijabetesu, dijabetesu tip 2, srčanim oboljenjima, gojaznosti, masnoj jetri… i, uh, zaustaviću se ovde.

Dr Roberta Lustiga možete pratiti putem njegove FB stranice.

Advertisements

One Comment Add yours

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s